од номада до урбаних заједница

Стално насељавање првих носилаца винчанске културе на обале Дунава и напуштање номадског начина живота - револуционарни је чин који је у потпуности променио развојни ток цивилизације. Константна међусобна упућеност чланова новонастале заједнице постала је плодно тле за нов, до тада непознат, начин живота.

Пре свега се издваја – зачетак урбаног начина живљења у првим вишеспратним грађевинама, развој креативности и врхунског уметничког занатства, као и технолошка револуција с обзиром да су Винчанци први на свету изумели топљење метала.

Ово је покренуло динамичну размену не само добара већ и идеја које су пронашле свој пут широм Европе, али и ван њених граница, чинећи Винчу првим модерним добом.

Сва револуционарност винчанске културе потиче и огледа се управо у установљеном нивоу сарадње, суживота и заједништва који свет до тада није видео.

Винчанска култура термин је који обухвата период касног каменог доба (5300. - 4500. године пре н.е.) током којег долази до, до тада, незабележеног експлозивног раста креативности, технолошког напретка и раста популације на површини која данас обухвата делове Грчке, Бугарске, Румуније, Мађарске, Босне и Херцеговине, Хрватске, Северне Македоније, Црне Горе и целокупне територије Републике Србије.

Име је добила по насељу у Београду, где је професор Милоје Васић 1908. године први пут пронашао доказе ове изузетне културе. Убрзо потом, Винча је на светском нивоу препозната као једна од најзначајнијих археолошких култура и неизоставна карика у развоју модерног друштва, а један од кључних предуслова за то је било стално насељавање и формирање заједница.

Винчанци су пионири урбанизма. За разлику од претходне старчевачке културе, која је по природи била номадска и имала углавном привремена насеља, винчанска насеља била су стална. Важно је истаћи чињеницу да се мање од 5% еволутивног развоја целокупног човечанства догодило управо међу насељеним заједницама које живе на истој територији.

Акумулација знања, рада и друштвених односа омогућили су заједницама да контролишу производњу хране, трансформишу предео на којем живе, затим од чистих потрошача направе појединце који сада производе и своје време и знање посвећују усавршавању - трговине, занатства и технологије.

Нов начин живота изискивао је и другачију архитектуру. У већини до сада истражених винчанских насеља, куће су подизане веома близу једна другој, понекад и на раздаљини мањој од једног метра и територији од 30 па чак и до 80 хектара.

Суживот на високој густини насељености често доводи до конфликта због чега дуговечност Винче, која је постојала безмало хиљаду година, показује високо развијене друштвене односе и веома добро организовану друштвену структуру. Поврх тога, још увек не постоје докази о неједнакости богатства и класној стратификацији винчанског друштва.

Дуговечност виначаснке културе указује да је пронађен успешан модел суживота где су се конфликти решавали сарадњом и кроз трговину, а не ескалирањем сукоба.