После неколико годна стагнације, током 2020. године на Археолошком налазишту Винча Бело брдо поново су почели радови и ископавања, док је музеј обучен у ново рухо. На налазишту можемо пронаћи и редизајнирани модел куће из доба винчанске културе, а покућство за њу донирао је један од најпознатијих балканских кантаутора, Антоније Пушић ака Рамбо Амадеус. Позвали смо Антонија у госте, да обиђе радове и да попричамо са њим о повезаности са туризом и археологијом, где смо кроз разговор сазнали и бројне друге занимљивости.

• Дипломирали сте на одсеку за туризмологију у Београду те, осим са личне, тако и са професионалне стране разумете значај археолошког налазишта Винча – бело брдо. Колико је, по Вашем мишљењу, важно поновно покретање процеса ископавања на једном од најважнијих европских и светских локалитета?

Да би наше савремено друштво уопште знало у ком правцу треба да иде, које су могућности његовог напретка и развоја, мора да зна одакле је кренуло, како су изгледала уређена друштва прије нас. Имамо ту срећу да нам је испред носа једна од најрепрезентативнијих праисторијских насеобина и друштвених организација на свијету – у свакој држави би на пољу културе, образовања и васпитања проучавање, презентација и промоција тог феномена постала најприоритетнија тема. Од винчанске културе имамо много да научимо, они су били самоодрживи, еколошки беспрекорни, очигледно несклони организованом насиљу, и њихова култура је као таква опстала скоро хиљаду година. Таква цивилизација заправо је футуристичка, без обзира што је древна.

• Отац Вам је био колега великог археолога и антрополога Драгослава Срејовића и археолога Милоја Васића, и сарађивао са Археолошким институтом. Колико сте радили заједно и научили од њега о теми и значају археологије?

Отац ме је углавном водио на рибање. Али, ту смо разговарали о свему и свачему, он ме научио да треба да радим само посао који волим без обзира колико је или није исплатив. Сјећам се да ме водио на Пиву, гдје су циглу по циглу, под вођством Завода за заштиту споменика из Београда раставили читав манастир и измјестили га из будућег акумулационог језера, на безбједну висину. Чудио сам се како се фреске успјешно скидају са зида и касније враћају на нову локацију. Та магија прошлости, коју археолози и рестауратори својим рукама оживљавају предамном, очигледно је оставила трајне посљедице на мене.

Отац је био посвећен археологији, објавио је преко 50 научних радова, његове двије књиге можете наћи у конгресној библиотеци у Вашингтону, као дио светске културне баштине. Али ипак, највише је волио да обуче чизме и јури по терену, његова љубав према природи, терену, мору, залеђу Боке, била је невјероватна. Сва села је обишао пјешке, сваку кућу је знао и сваког човјека. И сви су знали њега.

• Знамо да сте велики обожавалц винчанске културе. Колико сте често долазили овде у млађим данима и да ли видите и осећате промене у односу на неки период иза нас?

Долазио сам довољно да примјетим да су промјене планске, стручне и добре, површина истраженог и рекногосцираног терена расте, откупјују се парцеле од околних становника, види се да постоји брига, план, стратегија.

• Када је током лета кренула нова ера радова на археолошком налазишту, донирали сте покућство за једну од винчанских кућа. Да ли су то углавном били експонати које је Ваш отац пронашао током рада или сте и Ви сами сакупљали? И зашто сте се одлучили да их уступите?

Ма неее, то покућство и гардероба су реплике, радили смо их својевремено, 2011. мој другар и археолог Ненад Тасић и ја уз помоћ литературе и костимографа за потребе пројекта „Културно умјетничко друштво Винчанци” у ком смо покушали да реконструишемо амбијент и симулирамо њихову пјесму, игру и обичаје. Предуго су те реплике чучале у мом магацину, а сада ипак имају неку сврху, чак врше одређен магијски посао – утичу на повољан развој догађаја, одлука и остварење мојих снова.

Да су то којим случајем били оригинали, не би ни секунде били код мене. Држати у приватној колекцији макар један дан артефакте старе 7.000 година је равно криминалу. То је светска баштина и као таква мора да буде у власништву државе.

• Чули смо да имате неке занимљиве идеје за размену знања, студената и научника па смо хтели да Вас питамо – да се Ви апсолутно питате, шта бисте урадили са археолошким налазиштем и музејем?

Не бих ништа на локалитету посебно дирао, археолози асполутно знају шта ту треба да се ради, не бих се правио паметан, само бих им дао новца за пројекте колико им треба. То су људи скромни, посвећени, сваки динар ће се потрошити паметно и намјенски.

Али бих, поред налазишта, направио реплилку винчанскиог насеља – које би било намјењено за „културнонаучни” туризам. Модерном, писменом туристи није довољно само да има смјештај, пансион и плажу. Треба му неки садржај, он има изражене културне потребе. А овдје би могао, на безбједној удаљености од самог налазишта – да свој одмор проживи животом неолитског човјека. Нешто као што је раније био „Цлуб Медитеране”, француски туристички концепт повратка природи, али овдје са јасним, врло прецизним, више хиљада година старим концептом живота, са археолошким налазиштем у близини. Примјењена наука као контролисана, одржива туристичка понуда. У свијету су то назвали „Edutainment“.

• Својевремено сте основали КУД “Винчанци” и споменули сте да бисте волели да се обнови, али овај пут под кровом Археолошког налазишта. Да ли је ускоро на реду следећи уметнички корак у том смеру и који су планови?

С обзиром на то да ми је намјера да развијам тај пројект мало амбициозније, са експертима из области палеосоциологије, палеоетнологије, палеомузикологије, онда ми се учинило да је једино што има смисла, развијати то под кровом налазишта Винча.

Моја је жеља да са неке креативно-умјетничке стране баш ја то водим, па је најоптималније да са свих страна будем окружен експертима, археолозима којима је винчански човјек и струка и опсесија, да бисмо напокон баш ми успјели да направимо толико дуго тражену и сањану фузију науке и умјетности, миљеницу свих муза.

Наравно, потребни су и људи који су експерти у менаџерисању и амдиминстирању тако опсежног пројекта, ми стално подцјењујемо тај важан аспект дјеловања.

Ако успијем у свом науму, сигуран сам да би и мој покојни отац Илија Пушић, макар пост мортем постао поносан на мене, а ко зна можда чак и Професори Драгослав Срејовић и Милоје Васић. Заправо, треба дјеловати баш као да треба да полажемо овај велики испит пред њима.