Винча Бело Брдо је вишеслојни археолошки локалитет који се налази 15км низводно од центра Београда, у једном од најлепших предела на доњем току Дунава. Географски гледано, локација Винче није могла бити боље одабрана због прилива богатих ресурса околних предела, од подавалских брда до саме Авале и њених минералних богатстава, Дунава и његове плавне равнице као и ушћа неколико великих река – Тисе, Мораве и Саве.

Будући да су реке, пре изградње модерних путева, биле главне саобраћајнице јасно је да се Винча својим повољним положајем и развијеном мрежом истицала и као својеврсни терминал, једно од најважнијих раноевропских саобраћајних чворишта - сликовито речено, франкфуртски аеродром неолитске Европе.

Густа насељеност Винче Белог Брда и специјализација у производњи постепено је довела до пораста трговине. Докази о размени материјалних добара стари су готово колико и човечанство, али тек у доба неолита долази до настанка комплексних трговинских мрежа које повезују заједнице. Чак је и географска распоређеност локалитета винчанске културе, који у Републици Србији као по правилу леже на удаљености од око 5 км, индикација да је међу винчанским насељима постојала веома развијена мрежа сарадње, трговине, па и ривалитета.

Винчанци напуштају једноставан облик привреде, превазилазе просте улоге сакупљача и постају произвођачи, трговци и уметници.

Фасцинантно је да се мрежа винчанске трговине простирала стотинама километара. Примера ради, црно вулканско стакло (опсидијан) које се може наћи на само два извора у Европи, на Карпатима и грчком острву Мелос, веома је присутно на локалитету Винча Бело Брдо. Претпоставља се да је заузврат слат цинабарит (руда живе), који је читав миленијум коришћен као најинтензивнији пигмент за сликање.